Tačno je, potpisivanje predbračnog ugovora izgleda kao hladni, poslovni čin u kome nema mesta za nežna osećanja. Ali kako broj razvoda raste iz godine u godinu i koje sve probleme donosi sa sobom, raste i broj onih koji kažu da bi ga sigurno potpisali da su znali da tako nešto postoji i kod nas.

Bračni ugovor je kod nas uveden prvi put 2005. godine. Pre toga, na snazi je bio režim zajedničke imovine a prob­lem je nastajao jer se nije moglo precizno utvrditi ko je šta stekao u braku i samim tim su procesi te vrste dugo trajali.

Novi zakon doneo je unapređenje imovinskih odnosa supružnika, tako da se pored režima zajedničke imov­ine koji se primenjuje uz pravilo jednakog sticanja 50:50, uvodi i mogućnost regulisanja tih odnosa i predbračnim ugovorom. Bilo da je reč o postojećoj ili budućoj imovini, sklapa se ugovor u pismenom obliku koji mora biti overen od strane sudije. Pri tom je važno znati da se takvim ugovorom isključuje zakonski režim zajedničke imovine. Bračni ugovor koji se odnosi na nepokretnosti se upisuje u javni registar prava na nepokretnosti.
Ono što bi sudski postupak trebao da utvrdi, koliko je ko stekao, šta je čije i kome šta pripada, već je regulisano predbračnim ugovorom pa tako čitav slučaj dobija na brzini i efikasnosti. Ono što ste posedovali pre braka, dobili na poklon, stekli u braku – odvajaju se lična i zajednička im­ovina i sve je određeno ugovorom.

To je odličan način da se ljudi obezbede za slučaj razvoda braka a pri tom ne može da utiče na partnerske odnose, samo će ih poštedeti eventualnih problema u budućnosti.
Tako bar kažu stručnjaci, advokati... tako piše u nekom tamo zakonu, a da li ja stvarno tako i koliko su ljudi kod nas spremni da prihvate tako nešto?

Većina ljudi ne odvaja ekonomski i emotivni aspekt braka, naročito mladi. Ako neko i razmišlja o tome, to je ona mala populacija bogatih koja u brak ulazi sa određenom imovinom i jednostavno rečeno, ima šta da zaštiti.

Velika većina, budimo realni, stupa u brak bez igde ičega. Oni se uzdaju u verovanje da je ljubav najvažnija na svetu i kad se ljudi vole, nema tog ugovora koji na to može da utiče.

U suštini, ugovor i ne bi trebao da ima bilo kakav uticaj na brak, odnose ili ljubav. Svrha mu je da zaštiti supružnike u slučaju eventualnog razvoda i pruži osećaj sigurnosti.
Svesni smo da nam mnogo novina dolazi sa zapada i da ih većim delom prihvatamo ali da li je naše društvo zrelo da prihvati i predbračni ugovor?

Svakodnevno slušamo o velikom broju razvoda, vanbračnih zajednica... Nesporno je da se i kod nas na in­stituciju braka ne gleda kao nekad, po toj logici trebalo bi tolerantnije i spremnije prihvatiti i ovu novinu... Kada se radi o braku i porodičnim pitanjima, naše društvo je ipak prilično konzervativno. Na drugoj strani, sigurno je da se ovakva vrsta ugovora, može doživeti kao povreda emocija, a ljudi se itekako razlikuju kad su osećanja u pitanju.

Iako bi, po potpisivanju ugovora, trebalo i da ga zaboravite i uživate u vašoj ljubavnoj idili, pa ako nekad zatreba... problem može da se javi u zavisnosti kako uopšte vidimo čitavu tu priču sa ugovorom.

Ne smemo da gledamo na ugovor kao zaštitu od osobe koju volimo najviše na svetu, to može da dovede u strep­nju i negativno sagledavanje braka. I odmah gledamo voljeno biće nekim drugim očima! Neee! Bračni ugovor je način da zaštitimo imovinu i poštedimo i sebe i supružnika razvlačenja po sudovima, teških reči i sličnog.

Ipak, kad je reč o bračnom ugovoru, činjenica je da je njegovo uvođenje u naš pravni sistem, posledica pritiska EU da se naši zakoni usklade sa evropskim.

Za sad su mladi slabije informisani o postojanju ovakvog ugovora pa se samim tim retko i primenjuje, ali čak i da postane praksa, teško da će postati i obaveza, pa ako ga ne želite, uvek ćete moći da se venčate i bez njega, srećni i zaljubljeni... pa nek bajka traje!